ОТКРИВАЊЕ ИСЛАМСКИХ КОРЕНА ЏИХАДА РАДИ УТВРЂИВАЊА ИСТИНЕ

Сажетак

Као и све друге велике светске религије и њихове свете књиге, ислам нуди универзалну поруку, дискурс којим се може говорити у свим добима и на свим местима. У свакој епохи и у свакој ситуацији, веропоклоници ове религије налазе у њој учења, принципе и вредности које им дају смисао живота и упутства, смернице. Кур’ан и Суна, тј. пример посланика, основ су теологије окренуте миру, окренуте животу у свету различитих народа и људи. Кур’ан и Суна дају, такође, и упутства о томе како се борити против непријатеља, као и о томе како се супроставити корупцији и угњетавању. Овај чланак представља покушај да се повуче прецизна линија између џихада, самоодбране и агресије, отпора и побуне, реформе и тероризма. Мало тога је учињено на проучавању настанка и еволуције појма божански санкционисаног рата у исламу или на критичком преиспитивању широког спектра исламских гледишта о тој теми. Класична исламска традиција је развила своја сопствена канонска гледишта о настанку и еволуцији идеје светог рата. Са неким мањим варијацијама које постоје између правних школа, општи ставови о смислу и примени божански санкционисаног рата су, мање или више, стандардни. У академским студијама о светом рату у исламској цивилизацији постоји тенденција да се поменута стандардна гледишта некритички прихватају или да се, макар, не доводе у питање. Најважнија тема којом се бави овај чланак је критичко испитивање настанка феномена светог рата у исламу, уз настојање да се објасни тај претходни значај светог рата и његове импликације за савремена исламска друштва.